NLP pretpostavka broj 4: Ponašanje nije isto što i osoba
Ova NLP pretpostavka mnogima ume da bude izazovna. Iskreno, i meni je trebalo vremena da je potpuno prihvatim i da pronađem način da je integrišem u svoj rad. Ali upravo zato je toliko važna – jer, kada je shvatimo, može biti duboko oslobađajuća.
Suština je u sledećem:
Ljudi nisu svoja ponašanja. Ono što radimo nije isto što i ono što jesmo.
Ipak, vrlo često čujemo kako se ljudi izjednačavaju sa svojim ponašanjem. Na primer:
-
„On je depresivan.“
-
„Ona je lenja.“
-
„On je alkoholičar.“
Na ovaj način ponašanje se proglašava identitetom, kao da je osoba to ponašanje i ništa više. A to može imati ozbiljne i negativne posledice.
Ako osoba poveruje da jeste to ponašanje, onda joj postaje mnogo teže da se od njega odvoji i da ga promeni. Recimo, kada klijent kaže: „Ja sam depresivan,“ on time izjednačava svoj identitet sa stanjem kroz koje prolazi. Mnogo preciznije bi bilo reći: „Sada se ponašam na način koji liči na depresiju,“ ili još preciznije: „Sada biram ponašanje koje ima obeležja depresije, ali mogu da odaberem i nešto drugo.“
Naravno, gotovo nikada nećete čuti nekoga da tako formuliše svoje stanje. Ali upravo u tome i jeste moć NLP-a – u pomaganju ljudima da naprave razliku između ponašanja i identiteta.
Čuli ste verovatno izreku: „Jednom alkoholičar, zauvek alkoholičar.“
Po mom mišljenju, malo šta može biti toliko ograničavajuće i štetno. Ako neko veruje da je njegova suština – „alkoholičar“, onda je pred njim doživotna borba. Ako, međutim, preuzme odgovornost za svoje ponašanje i shvati da uvek postoji mogućnost izbora, otvara se prostor za promenu.
Zašto je ovo važno?
Zato što kada osobu poistovetimo sa ponašanjem, mi joj poručujemo da izbora nema. A kada odvojimo ponašanje od identiteta, dajemo joj slobodu – da menja unutrašnje predstave i stanja i da samim tim bira drugačije ponašanje.
Ovo je često trenutak dubokog uvida kod klijenata – trenutak kada shvate: „Ja nisam moje ponašanje. Mogu da biram drugačije.“
Ali šta sa „lošim ljudima“?
Možda se pitate: „Da li ovo znači da se neko ko nanosi štetu drugima oslobađa odgovornosti?“
Naravno da ne. Evo jednog primera:
Ako nekoga zovemo „doktor“, to je zato što on obavlja dužnosti, zadatke i odgovornosti osobe koja brine o zdravlju drugih. Ako tog trenutka odluči da promeni profesiju i postane dekorater, više ga ne zovemo doktorom – jer se ponašanje promenilo.
Isto važi i za kriminalca. Dok god neko svesno bira ponašanje koje krši zakon, društvo će ga etiketirati kao kriminalca. Ali ako odluči da promeni ponašanje, onda prestaje da bude to što etiketa kaže.
Dakle, ljudi nisu svoja ponašanja. Ponašanja su izbori – svesni ili nesvesni – a izbori se mogu promeniti. Kada to klijent osvesti, otvara se prostor za rast, promenu i slobodu.
Comments